Светородна лоза Немањића ПДФ Штампа Ел. пошта
 
У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.
Радоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син кнеза Завиде. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље и постаје његов доследни следбеник, бранећи га од сваке јереси, посебно богумилске. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13/26. фебруара 1200. године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208).
Немања се као светитељ празнује као преподобни Симеон Мирочитиви (13/26. фебруара), а у манастиру Хиландару, празнује се и 5. децембра (по новом календару).
Немања је био ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа IV. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане. Упокојила се 5. јула/21. јуна пре 1200. год.
Први крунисани српски краљ, Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава у Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића. Сваког 7. октобра (24. септембра по старом календару) врши се спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симон упокојио овога дана 1227. године.
Најмлађи Немањин син Растко, потоњи свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши заснивању успона српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14/27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову. У цркви је главни спомен светог Саве 14/27. јануара, 27. априла (10. маја, тзв. Савине вериге), чиме се чува спомен на спаљивање моштију овог светитеља 1594. године на Врачару, и 19. маја, када се светкује Пренос моштију св. Саве из Бугарске у Србију, обављен 1337. године. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажества Сербског 2. јануара 1840, и исте године прослављена је у Крагујевцу и Београду.
Средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и родитеља му Стевана Првовенчаног (Светог Краља).
Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1./14. маја 1277. год.
Четврти син краља Стевана Првовенчаног ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава други (световно име: Предислав). Замонашен у Хиландару, Сава је постао епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавксог православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима (ове године: 21. јуна), када је спомен на светитеље атоске који су просијали на Светој Гори.
Мање значајан као рашки краљ (1276-1282), али од непроцењивог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље, краљ Драгутин је предао престо млађем брату Милутину на сабору у Дезеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраце код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра/12. новембра под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена (упокојила се 1306. године) и обретење часних моштију Стефана Дечанског.
Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра/12. новембра.
Краљ Стефан Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стефан Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11/24. новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стефан (Урош IV, син краља Драгутина), који се упокојио 1316. године (11. новембра по старом календару).
У Цркви се 3. јуна чува спомен на свету Јелену Дечанску. Кћи краља Милутина, удата за бугарског краља Михаила Шишмана (1323-1330), Јелена (световно име: Ана/Неда) подвизавала се у Дечанима. Умрла је око 1350. године. Како је записано, објавила се чудом 1692. године, када су Турци хтели да Дечане претворе у џамију.
Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, Цар Душан је у овом погледу изузетак.
Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у тридесет и трећој години, 4. децембра 1371. год. То се сматра годином пада српског царства, а само два месеца после српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе. У цркви му је помен 2/15. децембра, када се негује спомен и његове мајке царице Јелене (монахиње Јелисавете, па великомученице Евгеније), која је умрла 7. новембра 1376. године.
Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1422/1423. године.
 
Путовања

Организујемо поклоничка путовања на Свету гору и посетимо манастир Хиландар. Пођимо стопама Светога саве...

детаљније

Лоза Немањића

 Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371;1381).

детаљније